Author: petkomada

Nešto drugačiji izveštaj sa novosadskog koncerta

Nekako nisam spreman da napišem izveštaj sa koncerta koji će čitaocima dati puko prepričavanje koje su pesme svirane i kakva je svirka bila bez trunke kritičkog osvrta na koncert kojem sam prisustvovao, pa zato kasnim. Nikada nisam umeo da napišem izveštaj kako treba i verovatno zato više volim da prenosim atmosferu kroz objektiv, jer kada bih pisao ono što mislim, a ako u obzir uzmem ego muzičara u Srbiji, verovatno bih bio nataknut na kolac bar deset puta do sada. No, kada je ova svirka u pitanju, nisu muzičari ti koji će me nabiti na kolac, već verovatno publika. No, krenimo redom.

Strogo poštujući satnicu, koncert je počeo tek koji minut posle 21 sat kad se na binu popeo “mladi i perspektivni” sastav Grate. Ako ste mislili da ih Goblini vuku sa sobom svuda zato što su drugari, varate se. U pitanju je jedan odličan bend, koji publika ne razume. Zašto? Pa, mislim da je najveći problem naše publike momenat kada treba da otkriju nešto novo. Valjda je učmalost i navika najbolja osobina rokera u Srbiji. Čekajte, zar nisu bunt i energija nešto što pokreće celu mašineriju rock’n’roll-a od samog početka? Složićete se da jesu.

E, sad da se vratim na ono “mladi i perspektivni”. Ovaj bend iza sebe ima dva odlična albuma. I hrpu koncerata i festivalskih nastupa. Mladi su zato što publika ne ume da uživa uz mlade bendove koji imaju šta da kažu ili ih je prosto sramota da priznaju da vole ovakve bendove zato što to jednostavno nije kul ili kako se to popularno kaže – “tr00”. Spletom okolnosti imao sam prilike da gledam ovaj bend i u malim klubovima i u velikim salama i svaki put su se svim silama potrudili da pokrenu ljude ispred bine. Iskreno, u ponedeljak uveče u Quarter-u sam očekivao najbolju reakciju, jer se radi o lokalnom bendu. I? Mućak. Reakcija publike, ako se to može nazvati reakcijom, bila je toliko mlaka da nisam mogao da poverujem. Bend je vratio originalnog basistu i te večeri u Quarter-u je zvučao bar tri puta bolje nego na bilo kojem koncertu gde sam ih gledao, a u poslednjih nekoliko godina je to bila desetina puta.

Kompaktne numere sa odličnim rifovima i još boljom ritam sekcijom, frontmen koji i te kako ume da vlada scenom i tekstovi koji će svakoga ko ima grama mozga naterati da razmisli su samo deo onoga što je bend u ovih 40 minuta pružio prisutnima. Otvoreno govoreći o onome što nas sve tišti – a to je realnost u kojoj grcamo svaki dan – momci su jasno stavili do znanja šta ne valja i šta treba da uradimo ako želimo bolje. Samo je, čini mi se, falilo da neko to čuje.

No, nadam se da će ljudima da dođe “iz dupeta u glavu” pa će shvatiti da ovakvim bendovima treba dati veću šansu. No, neka budem ja džangrizavi drkoš koji stalno nešto sere, ali ovo je dobar bend koji zaslužuje MNOGO više pažnje. Tačka.

U najavljeno vreme na binu izlaze šabački pankeri koji posle ravno 16 godina drže svoj solistički koncert u Novom Sadu i prvi posle nastupa na Koncertu Godine 2011. godine. Ako ste ikada do sada imali prilike da vidite ovaj bend uživo, dobro znate šta vas čeka. Petorka koja melje sve pred sobom noseći u sebi energiju i bunt kao da imaju duplo manje godina nego što imaju. Energiju koju retko možete videti kod nekog mlađeg sastava. E, to je upravo ono zašto je ovaj bend toliko popularan.

Budimo realni, Goblini su ovakvu popularnost morali imati onda kada su bili mnogo aktivniji i kada su svi bili tu i mogli da pruže mnogo više nego što to rade sada kada frotmen benda živi na drugom kontinentu. No, bolje ikad nego nikad. Nakon prepune Hale Sportova Goblini su se pošteno zagrejali i čini se da nemaju nameru da stanu. Repertoar od skoro 40 pesama i preko dva sata svirke razmrdali su pošteno prve redove kluba koji je primio nešto oko 800 ljudi te večeri. Priznaćete, za standarde i prosečnu posetu rock koncerata brojka je više nego zadovoljavajuća. No, novosadska publika je uvek bila prilično hladna, pa je i ovaj put veća gužva bila u delu sale koji je bliži izlazu nego ispred same bine gde je bilo prilično lako kretati se kroz masu.
No, ljudi koji su bili bliži bini napravili su sjajnu atmosferu i vratili bendu dovoljno energije za jedan odličan koncert. Kako je koncert odmicao, tako se i ostatak publike budio. Preko dva sata svirke je bilo dovoljno da ovaj ponedeljak ne bude zamenjen za pola srede i da baci dovoljnu dozu energije koju će mnogi prisutni osećati još par dana posle koncerta.

Ako ste imali prilike da gledate Gobline uživo, onda ste sigurno svedok da oni i te kako umeju da naprave dobar koncert, što je bio slučaj i ove večeri. Svi bitniji hitovi iz karijere ovog benda su bili uvršteni na repertoar, a publika je burnije reagovala na himnu i još par numera koje i vrapci znaju kako se zovu. No, ono što je sigurno nedostajalo na ovoj listi jeste numera “Trag”, što je par puta i pomenuto u prvim redovima.

Da je ovo bio dobar koncert pokazala je činjenica da je publika uspela da izvuče bend i na drugi bis. Onaj neplanirani, pošto se prvi uvek računa u sastavni deo koncerta. Za kraj “Anja, volim te” (tek da ne bude da nisam pomenuo nijednu pesmu koja je odsvirana) i nakon nešto više od dva sata je završen koncert, kako neki kažu – sa uključenim svetlima u sali kluba, iako su ona sijala tokom celog koncerta, zbog snimanja koncerta od strane RTV.

No, ako pak nisam uspeo da vam dočaram kako je bilo te večeri, toplo vam savetujem da pogledate fotografije sa koncerta, pošto sam siguran da sam time uspeo da prenesem atmosferu na pravi način.

Marko Ristić

Preuzeto sa www.nocturnemagazine.net

Goblini ispunili obećanje i rasturili Novi Sad

Goblini su u ponedeljak uveče održali rasturački koncert u rasprodatom Quarteru, gde su kao ljudi od reči ispunili obećanje da će u Novom Sadu prirediti “veoma eksplozivan pank rok hepening”.

Koliko je bilo dobro u paklenoj atmosferi krcatog Quartera svedoči činjenica da su Goblini umesto standardnog jednog odsvirali i neplanirani drugi bis, na koji su bili primorani da se vrate na poziv publike iako su svetla u dvorani već bila upaljena.

Golub, Alen, Vlada, Leo i Firca su sa “Anja volim te” okončali trijumfalni koncert započet dva časa ranije sa “Decom iz komšiluka”, koja je još jednom ponovljena na prvi bis gde su se našle i “Ima nas”, “Tamara” i “Lorena”.

Kao i na prethodnim koncertima na turneji povodom CD “Roba s greškom”, koja je nedavno krenula iz pune beogradske Hale sportova i protunjala kroz Staru Pazovu i Zrenjanin, i u Novom Sadu Goblini su dosta pažnje posvetili pesmama sa novog albuma poput “Jedan na jedan”, “Evropo” i “Pečenja i rakije”, naravno uz hitove iz ostalih delova dvodecenijske karijere kao što su “U magnovenju”, “Daleki put”, “Voz”…

Golub je podsetio koliko Novi Sad znači za karijeri benda, jer su ovde prvi put svirali van matičnog Šapca i snimili prvi album, a poseban pozdrav upućen je nekadašnjem bubnjaru Cini i prisutnim drugarima iz brojnih novosadskih bendova.

Zauzvrat, publika je žestokom šutkom, plesom, polivanjem pivom i grlenim pevanjem pokazala šta Goblini znače za Novi Sad.

Goblini 5.maja u Novom Sadu

Goblini će 5. maja održati koncert u klubu “The Quarter” u Novom Sadu, čime nastavljaju promotivnu turneju povodom CD albuma “Roba s greškom”, koja je nedavno trijumfalno započeta u ispunjenoj beogradskoj Hali sportova.

“Činjenica da nam je novosadska publika uvek bila vrlo odana i da su mnogi Novosađani bili na velikom koncertu Goblina u Hali sportova uverava nas da se sprema jedan veoma eksplozivan pank rok hepening u Novom Sadu”, poručuje frontmen Branko Golubović-Golub.

Goblini uvek imaju poseban motiv da sviraju pred novosadskom publikom. Novi Sad u karijeri Goblina ima izuzetno važnu ulogu kao grad u kome je bend prvi put svirao van matičnog Šapca i pre punih 20 godina ovde je snimio prvi album.

“Sarađivali smo i sprijateljili se sa brojnim novosadskim muzičarima, od kojih su neki poput Bobana iz Ritma Nereda, Bišketa iz Pero Defformero ili Gorana iz Grate-a učestvovali u snimanju ‘Robe s greškom’. I taj album je snimljen u Novom Sadu, kod našeg producenta Pika”, ističe Golubović.

Golub podseća da su novosadski bendovia Atheist Rap i Love Hunters veliki prijatelji Goblina (uostalom, Dr.Pop i Radule su gostovali na koncertu u Hali sportova) i podseća da je Obojeni Program bio prvi bend koji je Goblinima dao šansu da sviraju ispred njih, “davne 1993. godine, u trenutku kada niko nije ni čuo za nas!”

Pretprodaja ulaznica za koncert u Novom Sadu počinje u utorak 1.aprila, po ceni od 600 dinara i traje do 10. aprila, preko mreža Eventim i Gigstix.

Razlaz! Goblini su ponovo sa nama! Iliti: Kad pukne psihološka bomba

Osmi mart 2014. nije bio običan Dan žena. Dok je u velikoj i novoj Areni svirao Parni valjak, u staroj, oronuloj, kultnoj dvorani Hale sportova prašili su Goblini. Na prvima nisam bio, niti sam planirao. Za Gobline sam, sa druge strane, kupio karte danima unapred. Pominjem Parni valjak jer bih želeo da mi neko ko je bio na njihovom koncertu prenese atmosferu u i oko Arene. Nije da sad kritikujem legende tzv. eks-Yu scene, ali želim da kažem da se par stotina metara dalje dešavalo nešto mnogo bitnije od pukog proslavljanja 8. marta uz ljubavne pesme i voljenu osobu. Nekako mi se čini da se stvara utisak da oni koji su bili na Goblinima nisu proslavili Dan žena na adekvatan način, pa su to uradili i uz pojačanu policijsku pratnju. Uz opasku sa dozom predrasuda i iznenađenja: “Bio si na Goblinima za 8. mart?!” Opasna predrasuda, o tome ćemo kasnije.
Goblini nisu običan bend, kao što i pank nije obična muzika ili neartikulisana buka. Nekada, sedamdesetih, kada je pank nastajao na ulicama Londona i drugih britanskih gradova, nastajao je iz bunta mladih generacija prema tadašnjem establišmentu. Muzika tu i nije bila mnogo bitna, bitno je bilo da je bučno, energično i provokativno. Ponekad je bilo bitno samo da postoji. Bitno je bilo preneti ideju. “Svi smo različiti, ali nas nije briga. Zbog toga se nećemo deliti jer ste doveli do toga da smo svi jednako siromašni. I zato ćemo da vam pljunemo u oko.” Nekako mi se čini da je to tada bila poruka.
U Belfastu je, pak, tih sedamdesetih bilo znatno drugačije, bio je građanski rat i bombe su bile svakodnevnica. Spremajući se za koncert Goblina, pogledao sam film pod nazivom Dobre vibracije, o Teriju Huliju, rodonačelniku pank scene u Belfastu. U jednom trenutku kada čuvena kraljevska policija (Royal Ulster Constabulary) želi da prekine pank koncert u jednom klubu, Teri Huli izlazi ispred policajca i kaže: “Pozorniče, želim da prijavim građanski rat napolju.” I ovom rečenicom Teri (tj. glumac Ričard Dormer) nam tako ubedljivo kaže stav panka u odnosu na vlast. Umesto da se bavite ljudima koji se dobro zabavljaju u svom kutku, gde mogu da izbace negativnu energiju, bolje se pozabavite pravim stanjem stvari, a to je odakle stiže ta negativna energija.
Goblini nisu običan bend. Da, znam, to sam već rekao, i ponoviću to možda još koji put. Tokom devedesetih godina oni su pank ideju u Srbiji držali živom sa još nekoliko entuzijasta. Možda je njihova muzika odlazila u raznim pravcima, ali njihova ideja bila je uvek bliska onim izvornim pank idejama. Energično, bučno i provokativno, pljuca u oko, borba protiv represije. Ali najbitnije je da su postojali. Nakon velike pauze oni su se vratili. Mislite li da je to slučajno? Mislite li da nisu videli šta se ovde dešavalo ako su neki od njih odsutni, kao što je Golub daleko hiljadama kilometara? Poslušajte reči pesme “Deca iz komšiluka” i biće vam sve jasno. Ustvari, poslušajte ceo album “Roba sa greškom” i shvatićete zašto su se vratili.
Ovde je pank ideja zamrla. Ne postoji odavno, spava u pogrebnom ropcu. Ubijali su je oni u koje smo polagali naše nade pre desetak godina. Nisu je ubili odjednom, ubijali su je polako. Deo po deo, bunt je nestao u nama. Jedan, veliki deo je i otišao preko grane. Postali smo slepi i gluvi, zatupljeni hranom za mozak kojom nas hrane sa malih ekrana. Postali smo zombiji, beli hodači, beli listići. Ali Goblini su vaskrsli pa možemo i mi. Jači, iskusniji, pametniji, lukaviji, direktniji. Možda je ideja zamrla, ali pank nije mrtav! Možda je zaspao samrtničkim snom, ali 8. marta je otvorio oči. Pred 4.000 ljudi. To više nije pank koncert, to je pank revolucija.
Goblini nisu običan bend. Eto, rekao sam opet. Njihova energija uživo je ono što ih čini velikim. Među 2njihovim fanovima šutka traje dok neko ne padne, i odmah se prekida dok taj ne ustane, a obično mu pomognu da ustane. Prosto je neverovatno kad gledate sa tribina komešanje mase, svi su tu da izbace negativnu energiju, a ipak sve prođe mirno na kraju. Falio mi je Komad noći da upotpuni koncert, falio je i jedan Vođa, ali ne mari, biće sledeći put. Goblini su neposredni u odnosu sa svojim fanovima. Fanovi se popnu na binu, otpevaju i neki stih. Što da ne? Golub će ih primiti i stopirati obezbeđenje koje profesionalno odmah kreće u akciju.
Da se vratim predrasudi da je Dan žena rezervisan samo za grupe tipa Parni valjak ili za Kemala Montena i Željak Samardžića. Šta ako vam kažem da je skoro cela moja ekipa, nas oko 20 bilo u društvu, što sa svojom dragom, što sa nekom drugaricom? Šta ćemo onda? Pank nije čiroki frizura, šarena kosa i cokule. Pank je ideja o slobodi i različitosti, o borbi protiv represije i stega svake vrste. Pankeri, oni pravi, to i znaju. Možda bi trebalo da naučite lekciju od publike Goblina i kad neko padne u sred šutke, da mu pomognete i da ga podignete. Nas eto šutiraju u zdrav mozak godinama, i ne bismo uspeli da jedni druge, sa vremena na vreme, ne podignemo.
Na kraju stižemo i do negativanog utiska, ali on nema veze sa Goblinima. Oni nisu običan bend, poslednji put vam kažem. Videlo se to i zbog policije koja se našla oko Hale sportova. Možda posle svega rečenog ovde i može da bude jasno čemu onolike policijske snage koje rasteruju ljude posle koncerta. Evo šta se dešavalo, ukratko, baš mom društvu.
Stoji nas oko 20 ispred Hale sportova posle koncerta. Našli smo se pošto smo se pogubili unutra i dogovaramo se hoćemo li negde dalje u grad.
Posle desetak minuta dolazi policija: “Ajde razlaz!!!”
“Mora li odmah?”, pitamo.
“Mora!”.
Krećemo. Fina “deca iz komšiluka” smo svi: matematičari, programeri, inženjeri, politikolozi, psiholozi, filozofi, lekari, svi svršeni akademski građani ili pri kraju studija, ne vredi se raspravljati.
Pitam ja onako pred svima: “I ljudi, gde ćemo?”
Odgovara mi drugar, ali da svi čuju: “Pa u RAZLAZ!”
A meni je došlo da u stilu Terija Hulija kažem mladom policajcu: “Gospodine, želim da prijavim krađu. Neko nam je ukrao pola života.” Ali ipak sam ostao nem, nije mladi policajac taj na čiju adresu treba da ide ovakva opaska. Mada sigurno pola od nas u toj ekipi radi i plaća porez ovoj državi, te bih imao pravo da kažem tako nešto. Mi smo oni koji smo imali sreće da radimo posao koji volimo i da volimo posao koji radimo i od toga solidno zarađujemo, bar deo nas u tom društvu. I zbog toga smo verovatno ostali ovde u ovoj zemlji. Koliko još, ne zna se. A šta je sa drugima koji tu sreću nisu imali? Ne smem ni da pomislim.
I da, možda sam prestrog. Ti policajci, koji su čini mi se mlađi od nas ili naših godina, samo su hteli da obave svoj zadatak i da odu kućama. Mi smo ih poslušali, bez reči, sa osmehom i dobrim humorom. Ali, tera me sve ovo da se zapitam. Kakva je to zemlja u kojoj je zabranjeno stajati na ulici? Kakvo je to naređenje da se očisti prostor oko Hale sportova? Da li se čistio prostor oko Arene? Da li su obožavaoci Goblina opasniji od obožavalaca Parnog valjka? Vi iz bezbednosnih struktura koji ste izdali naređenje možda ste i u pravu. Mada ste takvim stavom oterali i dosta pametnih ljudi iz ove zemlje. Doduše, to vam ne smeta, jer nema ko da vam prigovara, ali Goblini su ponovo tu da vas pljunu pravo u lice, pa i mi sa njima, a ima nas.
Sećam se Petra Božovića iz Crnog bombardera kad kaže: “To su opasne ideje, to je opasna muzika, to su opasne frekvencije. I šta se sad dešava? Ta psihološka bomba odjedanput pukne! Onda meni izađe milion ljudi na ulice! Šta onda ja da radim? Šta da radim bre?” (Evo kod mene je psihološka bomba pukla, otud i ovaj tekst.)

Odgovor na pitanje Petra Božovića je: Da stavite prst na čelo gospodo političari i ostali. Da se zapitate kuda nas vodi vaša politika godinama do sad. Negativna energija se akumulira, znate li? Psihološka bomba je blizu da pukne. Patrik Rotfus u Strahu mudroga kaže: “Tri su stvari od kojih mudar čovek strahuje: uzburkano more, noć bez meseca i gnev mirnog čoveka.” More se uzburkalo, a noći su nam davno bez meseca. Zato: AJDE RAZLAZ! Dok još nije kasno. Ako ste imalo mudri.
Evo sad vi koji ste bili sa mnom, a ima vas šta mislite…

Vojislav Lukić (objavljeno na https://www.facebook.com/goblini.official)

Kad se klinci udruže, nastaće anarhija!

8. mart 2014. oko 20 časova – stojimo ispred Hale sportova, cirkamo, smejemo se i čekamo koncert Goblina. Oko nas gomila ljudi isto tako. Neki tinejdžeri: jedan s krestom, drugi nosi majicu Exploiteda i sve tako. I oni rade isto što i svi ostali. U nekom trenutku euforično im pristiže još jedan član ekipe, oni ga uz povike dočekaju, malo se komešaju, ovaj jedan što je nosio krmaču piva digne flašu visoko, nešto se prospe, oni se svi zagrle, viču, pevaju, šta li… Pankeraj, jebiga, sve normalno. Kako kome, izgleda: u roku od minut pojavljuju se panduri.
– Lične karte?
– Nemam.
Drugi nešto prevrće po torbi.
– Koliko imaš godina?
– 15.
– Pijete alkohol?
Odjedom postaju dečaci. Nešto se pravdaju. Uplašili se. Vidi im se na licu. Prebledeli.
– Zašto smrdite na pivo?
Ja zakucala. “Zašto smrdite na pivo?”, pita njih čika u plavoj uniformi mrtav ozbiljan strogim glasom. Podviknuo čak. Kakav prestup! Kakvi delikventi! Opasnost po društvo! Smrde na pivo, hej! Odmah legitimisati klince i privesti, ako je moguće. Našli su usred ove veličanstvene uređene države da smrde na pivo pred koncert. Hapsiti to odmah dok se kriminal nije proširio na ostatak društva. Nijedne nema bolje od naše policije. Jok! Kako su brzo odreagovali, kako su ih unakrsno ispitali i održali javni red i mir. Aplauz.
Veličanstvena scena. Osećala sam se tako bezbedno. Dok nas ovako čuvaju i na ovako beznačajne “incidente” hitro reaguju, svaki građanin Srbijice može mirno da spava.
NOT.
Bila sam baš uzbuđena zbog tog koncerta. Nisam mogla da dočekam. Od onog povratničkog u Šapcu ne znam gde sve nismo išli da ih slušamo. Stigli smo i do Nikšića. Nepogrešivo odlična svrika svaki put. Tu ludačku ljubav prema urlanju, skakanju, šutiranju, guranju, padanju teško bi bilo objasniti nekome ko to nikada nije doživeo. Kako bi neko ko nikada nije osetio tu energiju mogao “na suvo” da razume šta je tako neodoljivo u polivanju pivom i nekakvoj gurci s gomilom oznojanih ljudi? Retoričko pitanje.
Elem, to uzbuđenje zbog koncerta u trenutku je zamenio bes zbog te scene ispred hale. I sve je to valjda s razlogom. Zato što Goblini nisu samo priča o nekoj muzičkoj grupi. Svako ko je bio sinoć to sa sigurnošću može da potvrdi.
Dečaci su insistirali da ostanemo u zadnjim redovima i na trenutak sam se čak i složila. Ok, ionako sam se iznervirala, popiću pivo na miru, slušaćemo koncert, posle ćemo svakako otići malo napred, masa će nas povući… Šta god.
Onda su počeli.
“Mi smo ona ista deca iz komšiluka, mi smo ona ista deca iz komšiluka…” Kad su to ponovili treći put, samo sam presula pivo prvom do sebe i odletela napred – do ograde. Toliko je energije u meni eksplodiralo da mi se čini da sam i nju mogla da preskočim, da sam samo malo luđa bila.
Bes. To je pre svega bio bes koji u svakodnevnom životu kontrolišeš i kanališeš. Bes zbog toga što svake nedelje barem neko drag ode ili javi da odlazi odavde. Bes što “onima gore” to odgovara i što se ministar time diči. Bes što me prave idiotom dok mi serviraju Feketić, Mercedes, kredit umesto zaduženja, cokulu, proju i motiku. Bes što je kupoprodaja glasova prirodna stvar o kojoj bez blama govorimo. Bes što se kolju mačetama po školskim dvorištima, a panduri legitimišu klince zato što smrde na pivo.
“A sada zbog vas imamo bagru za vlast. Sve se na staro vratilo.” Urlam. Pokidala grlo. U glavi mi prolaze slike finala besedništva. Njihova lica. Zamišljeni Tadić sa cvikama dok šatro nešto beleži. Brojne situacije, informacije i pitanje u kom trenutku pohlepa u čoveku postane veća od samog čoveka, u kom trenutku zaboraviš na onog drugog. “Suludo sam živio i ko zna kad ću umreti, al jedno nikad neću shvatiti – kako to može.”
Povlači me masa, skačemo svi, padamo, dižemo se. Ne desi se da neko ostane da leži duže od nekoliko sekundi. Neka se ruka odmah pojavi. Više ruku. Nisu ti ljudi nasilni, oni su isto tako – besni. “Mi to nismo tražili, vi ste ovo od nas stvorili”, tako nekako. Oni imaju energije za nešto konstruktivnije i ideje za nešto kreativnije. Bavite se tim ljudima. Bavite se njima, jer ako postanu novi “Zemunci”, to će biti neki novi frankenštajnski oblik klana. Kad su mi glumci rekli da su im srednjoškolci prekinuli “Antigonu”, ni na kraj pameti mi nije bilo da će posle te priče ljudi početi da preispituju da li je lektira odgovarajuća. Aman! Oni nikada nisu bili u pozorištu. Oni nekome dobacuju “Crkni!”, “Umri!”, “Plači!”. Oni traže krv. Hej! Ne preterujem. Idite do Akademije, ispričaće vam više od onoga što sam mogla da pustim u dva minuta priloga.
Ne prepuštajte ljude slučaju. Ne prepuštajte sebe slučaju.
“Ne pristajem da mojim se životom igrate! Ne pristajem, jebene seljačine!”, peva Golub, a ja imam utisak da sad već toliko urlam da ću ga nadglasati.
Crpim poslednje atome snage da izdržim do kraja, a za kraj: “Ne volim kompromis, on nijednoj strani ne donosi spas. Daću vam pet minuta fore, a onda dodajem gas!”
Ne pravite kompromise s nepravdom. Ako niko ne prihvati posao preko stranke, neće biti stranačkog zapošljavanja. Ako niko ne proda svoj glas, neće biti kupovine glasova. Izbori znače da se građanin odriče dela svog prava da odlučuje o svojoj državi, svom životu, budućnosti, i prepušta nekome da donosi odluke umesto njega. Pa, majku mu, zar život vredi 2000 dinara?!
Kad su letos svirali u Kragujevcu, pljuštala je kiša, ja mokra do kože, potpuno van sebe puštam te krike “Ja bih vozio voz!”, i vraćam tu scenu kad god mi padne na pamet da odustanem. I eto te energije ponovo sinoć. Toliko snage da misliš da bi mogao planinu da pomeriš. A možeš. Samo treba da se odgurneš od proseka, kolotečine i shvatiš da živeti ne znači životariti. Ravnodušnost je ubila mačku, ako mene pitate.
Pamtite te momente i vraćajte ih kad zagusti. Kad potonemo u letargiju, kad utonemo u kolotečinu, kad se spustimo na prosek, kad postane besmisleno i najzad: “Kad misliš da si sam, ti podigni ruku, nek ulice gore za novi dan. Kada misliš da si sam, mi smo ovde i ima nas gomila!”
Zato Goblini nisu samo priča o nekoj muzičkoj grupi. Zato posle svirke zagrlim Lea kao da mi je najrođeniji na svetu, a on verovatno pojma nema šta me je spopalo. Zato bih ponovo prešla 400 kilometara da ih čujem. Zato mogu odavde da odem samo na nekoliko meseci i trčećim korakom se vratim nazad.
Traži se inercija, nova generacija! Jedino sigurno je put pred nama.
Ja videla i čula sinoć i životom potpisujem – ima nas! Može to glasnije i kad Goblini ne sviraju!

P.S. Želim im pun stadion. “Vojvodine”, za početak. 😉

Sanja Kljajić (preuzeto sa http://sanjakljajic.blogspot.com)

Poruka svim našim fanovima

Dragi prijatelji,

Evo polako nam se slezu emocije i sumiramo impresije o subotnjem koncertu. Ono sto nam prvo pada na pamet ste upravo Vi, ljudi koji su nam u neku ruku promenili misljenje 2010. godine i doveli nas do toga da “oprostajnu turneju” pretvorimo u “povratnicku”. Ne mozemo ni da zamislimo koliko bismo bili uskraceni za noc koju ste nam priredili, da smo tada zaista stavili tacku na rad Goblina. Koncert u Beogradu je nas zajednicki uspeh i samo je potvrdio nase misljenje da rock and roll publike ima i da zbog nje vredi raditi. Posebno nas je odusevilo to sto smo u Hali sportova videli spoj raznih generacija, kao i izuzetna energija koja je kruzila izmedju svih nas i cinjenica da nije bilo ni jednog incidenta za vreme koncerta.

HVALA VAM PUNO ZA SVE OVE GODINE PODRSKE, A MI SMO ODUVEK ZNALI KAKO DA VAM SE ODUZIMO, PA CEMO TAKO I NASTAVITI – DOBRIM SVIRKAMA!

Hvala i Grate-u, Canetu, Antonu, Kojotu, Bori, Duletu, Raduletu i Dr. Popu. Hvala svim medijskim kucama koje su nas podrzale, kao i izdvackoj kuci Longplay!

Budite nam zdravi, veseli i razmisljajte svojom glavom!
Goblini
IMA NAS! _DSC1030

Rasprodate ulaznice za fan pit, u sredu poklon za fanove!

GobliniplakatHalasportova

Ulaznica za fan pit od danas više nema u prodaji za veliki beogradski koncert 8. marta u Hali sportova! Ipak, fan pit nije jedina prilika za susret lice u lice s Goblinima!

Kao deo priprema i zagrevanja za najveći samostalni koncert u karijeri, na kome će promovisati CD album “Roba s greškom”, odlučili smo da za fanove (ali i stanovnike Beograda) u sredu 5. marta u 13:00 otprašimo kratku besplatnu svirku ispred Doma omladine Beograda!

Biće to sjajna najava ludnice kakva se očekuje 8. marta u Hali sportova! Uz to, fanovi će ispred DOB-a moći da se druže i fotografišu sa članovima Goblina, koji će samo tom prilikom potpisivati određen broj vizuelno upečatljivih poklon-plakata za beogradski koncert.

Ulaznica za koncert košta 1.000 dinara. Ulaznice se kupuju preko mreža Eventim, Gigstix i Ticketline (bez fan pita) i u Beogradu u “Jugotonu” (Nušićeva 27).

Informacija o cenama ulaznica i prodajnim mestima

Ulaznica za koncert Goblina u Hali sportova košta 1.000 dinara, dok je cena ulaznice za fan pit 1.200 dinara (na ulazu u fan pit dobija se kao poklon CD “Roba s greškom”). Ulaznice se kupuju preko mreža Eventim, Gigstix i Ticketline (bez fan pita) i u Beogradu u “Jugotonu” (Nušićeva 27).

Vidimo se 8.marta u Hali sportova. Ima nas!!!

“Idemo” svi u Halu sportova!

Pred koncert 8. marta u beogradskoj Hali sportova Goblini su objavili spot “Idemo!” koji je, prema rečima frontmena Branka Golubovića-Goluba, “vrlo upozoravajuća priča o rastućem maloletničkom nasilju”.

“‘Idemo!’ je na prvi pogled jedna od najagresivnijih pesama Goblina, ali je u osnovi pesma protiv agresije i nasilja. Maloletničko nasilje postaje sve ozbiljniji problem sa kojim celo društvo mora da se pozabavi. Drago mi je što je ekipa koja je radila ovaj spot uspela da u toj pesmi otkrije tu univerzalnu poruku”, kaže Golubović.
Režiju i montažu spota “Idemo!” potpisuje Djolodjolo, direktor fotografije bio je Luka Miličević, autor animacije je Noyz, a ilustracija Linnch.
“Istovremeno, sam naziv pesme ‘sugeriše’ na to da nam se približio 8. mart i veliki promotivni koncert u Beogradu i predstavlja poziv svim našim vernim fanovima: ‘Idemo, vidimo se vrlo brzo u Hali sportova. Ima nas!'”, kaže Golubović.
Kultni pank rok sastav Goblini održaće 8. marta veliki beogradski koncert u Hali sportova, na kom će promovisati jesenas objavljeni 14 godina iščekivani povratnički CD album “Roba s greškom”. Organizator koncerta i izdavač albuma je promoterska kuća Long Play.
“Radujemo se koncertu u Hali sportova, jer znači otvaranje jednog novog poglavlja u karijeri Goblina”, naglašava frontmen Branko Golubović-Golub. “Veoma nam je važno to što će prvi koncert na promotivnoj turneji albuma ‘Roba s greškom’ biti održan u prostoru u kome su tokom proteklih decenija održani neki veoma značajni koncerti”.
CD album “Roba s greškom”, u izdanju promoterske kuće Long Play, može se dobiti za samo 1.200 dinara uz kupljenu ulaznicu za koncert u Hali sportova! Odvojeno, ulaznica košta 1.000 dinara, a CD 500 dinara.
Ulaznice se kupuju preko mreža Eventim, Ticketline i Gigstix, a diskovi i ulaznice (zajedno i odvojeno) u Beogradu u “Jugotonu” (Nušićeva 27), u Novom Sadu u “Mungosu” (Zmaj Jovina 2). Album se može naći u svim bolje snabdevenim CD prodavnicama u Srbiji.

Goblini spotom upozoravaju Evropu

Goblini su odlučili da ove zime politički malo prodrmaju stvari izabravši angažovanu pesmu “Evropo” za drugi singl/spot sa aktuelnog CD albuma “Roba s greškom”, kog promovišu 8. marta velikim beogradskim koncertom u Hali sportova.

Pesma koju ironično otvara citat himne Evropske Unije “Ode radosti”, a stihovi upozoravaju Stari kontinent na blagodeti koje im donose Srbi i ostala svadljiva jugoslovenska plemena, dobila je danas odgovarajući spot simbolično prošaran tehničkim neispravnostima i obogaćen prigodanim stajlingom i plesnom koreografijom frontmena Branka Golubovića-Goluba.

“Mislimo da nema potrebe da se ta pesma posebno objašnjava. Na žalost, ali tako je. Govori o zemlji u kojoj smo nekada živeli, o ljudima i narodima koji su živeli u toj zemlji, a sada imaju svoje države. U toj pesmi se obraćamo Evropi, ali je na žalost to priča o nama”, kažu Goblini.

Spot “Evropo” uradila je novosadska ID produkcija, dok je za postprodukciju slike bio zadužen Grujica Grunf Samardžić, koji je svojevremeno montirao dokumentarni film frontmena Branka Golubovića-Goluba “Pisma iz Avganistana”. Veliku pomoć pri radu na spotu bend je dobio od Slovačkog vojvođanskog pozorišta u Bačkom Petrovcu.

Goblini su jesenas objavili posle 14 godina pauze povratnički CD album “Roba s greškom”, za promotersku kuću Long Play, koja je i organizator njegove koncertne promocije 8. marta u beogradskoj Hali sportova.

“Radujemo se koncertu u Hali sportova, jer znači otvaranje jednog novog poglavlja u karijeri Goblina”, naglašava Golubović. “Veoma nam je važno to što će prvi koncert na promotivnoj turneji albuma ‘Roba s greškom’ biti održan u prostoru u kome su tokom proteklih decenija održani neki veoma značajni koncerti”.

CD se može dobiti za samo 1.200 dinara uz kupljenu ulaznicu za koncert 8. marta u Hali sportova!

Odvojeno, ulaznica košta 1.000 dinara, a CD 500 dinara.

Ulaznice se kupuju preko mreže Eventim, Ticketline i Gigstix, a diskovi i ulaznice (zajedno i odvojeno) u Beogradu u “Jugotonu” (Nušićeva 27) i “Dallas Music Shop-u” u knjižari Vulkan (Sremska 2), u Novom Sadu u “Mungosu” (Zmaj Jovina 2), kao i svim bolje snabdevenim CD prodavnicama u Srbiji.

Albumu je prethodio u oktobru prvi singl/spot “Deca iz komšiluka”, klasična žestoka pesma Goblina, ovaj put sa upozoravajućim stihovima “…sve se na staro vratilo”, koju u odslikavanju trenutka u kome živimo na albumu prati i izuzetno kritički nastrojena “Evropo”. Basista Vlada Kokotović ipak insistira da je “ovo sve, samo nije angažovan album”.

“Devedesetih smo mislili da će promenom tadašnjeg režima krenuti na bolje, ali danas, gledajući našu decu, shvatamo da je čak veliko pitanje da li će oni do svoje tridesete živeti u normalnoj zemlji, makar kao mi kada smo bili klinci. Ako iole ima angažovanog teksta na albumu ili nekakvog poziva na bunt, to nije bilo svesno i s namerom. To su Goblini 2013. takvi kakvi jesu i ono što osećaju”, kaže Kokotović.