Kad se klinci udruže, nastaće anarhija!

8. mart 2014. oko 20 časova – stojimo ispred Hale sportova, cirkamo, smejemo se i čekamo koncert Goblina. Oko nas gomila ljudi isto tako. Neki tinejdžeri: jedan s krestom, drugi nosi majicu Exploiteda i sve tako. I oni rade isto što i svi ostali. U nekom trenutku euforično im pristiže još jedan član ekipe, oni ga uz povike dočekaju, malo se komešaju, ovaj jedan što je nosio krmaču piva digne flašu visoko, nešto se prospe, oni se svi zagrle, viču, pevaju, šta li… Pankeraj, jebiga, sve normalno. Kako kome, izgleda: u roku od minut pojavljuju se panduri.
– Lične karte?
– Nemam.
Drugi nešto prevrće po torbi.
– Koliko imaš godina?
– 15.
– Pijete alkohol?
Odjedom postaju dečaci. Nešto se pravdaju. Uplašili se. Vidi im se na licu. Prebledeli.
– Zašto smrdite na pivo?
Ja zakucala. “Zašto smrdite na pivo?”, pita njih čika u plavoj uniformi mrtav ozbiljan strogim glasom. Podviknuo čak. Kakav prestup! Kakvi delikventi! Opasnost po društvo! Smrde na pivo, hej! Odmah legitimisati klince i privesti, ako je moguće. Našli su usred ove veličanstvene uređene države da smrde na pivo pred koncert. Hapsiti to odmah dok se kriminal nije proširio na ostatak društva. Nijedne nema bolje od naše policije. Jok! Kako su brzo odreagovali, kako su ih unakrsno ispitali i održali javni red i mir. Aplauz.
Veličanstvena scena. Osećala sam se tako bezbedno. Dok nas ovako čuvaju i na ovako beznačajne “incidente” hitro reaguju, svaki građanin Srbijice može mirno da spava.
NOT.
Bila sam baš uzbuđena zbog tog koncerta. Nisam mogla da dočekam. Od onog povratničkog u Šapcu ne znam gde sve nismo išli da ih slušamo. Stigli smo i do Nikšića. Nepogrešivo odlična svrika svaki put. Tu ludačku ljubav prema urlanju, skakanju, šutiranju, guranju, padanju teško bi bilo objasniti nekome ko to nikada nije doživeo. Kako bi neko ko nikada nije osetio tu energiju mogao “na suvo” da razume šta je tako neodoljivo u polivanju pivom i nekakvoj gurci s gomilom oznojanih ljudi? Retoričko pitanje.
Elem, to uzbuđenje zbog koncerta u trenutku je zamenio bes zbog te scene ispred hale. I sve je to valjda s razlogom. Zato što Goblini nisu samo priča o nekoj muzičkoj grupi. Svako ko je bio sinoć to sa sigurnošću može da potvrdi.
Dečaci su insistirali da ostanemo u zadnjim redovima i na trenutak sam se čak i složila. Ok, ionako sam se iznervirala, popiću pivo na miru, slušaćemo koncert, posle ćemo svakako otići malo napred, masa će nas povući… Šta god.
Onda su počeli.
“Mi smo ona ista deca iz komšiluka, mi smo ona ista deca iz komšiluka…” Kad su to ponovili treći put, samo sam presula pivo prvom do sebe i odletela napred – do ograde. Toliko je energije u meni eksplodiralo da mi se čini da sam i nju mogla da preskočim, da sam samo malo luđa bila.
Bes. To je pre svega bio bes koji u svakodnevnom životu kontrolišeš i kanališeš. Bes zbog toga što svake nedelje barem neko drag ode ili javi da odlazi odavde. Bes što “onima gore” to odgovara i što se ministar time diči. Bes što me prave idiotom dok mi serviraju Feketić, Mercedes, kredit umesto zaduženja, cokulu, proju i motiku. Bes što je kupoprodaja glasova prirodna stvar o kojoj bez blama govorimo. Bes što se kolju mačetama po školskim dvorištima, a panduri legitimišu klince zato što smrde na pivo.
“A sada zbog vas imamo bagru za vlast. Sve se na staro vratilo.” Urlam. Pokidala grlo. U glavi mi prolaze slike finala besedništva. Njihova lica. Zamišljeni Tadić sa cvikama dok šatro nešto beleži. Brojne situacije, informacije i pitanje u kom trenutku pohlepa u čoveku postane veća od samog čoveka, u kom trenutku zaboraviš na onog drugog. “Suludo sam živio i ko zna kad ću umreti, al jedno nikad neću shvatiti – kako to može.”
Povlači me masa, skačemo svi, padamo, dižemo se. Ne desi se da neko ostane da leži duže od nekoliko sekundi. Neka se ruka odmah pojavi. Više ruku. Nisu ti ljudi nasilni, oni su isto tako – besni. “Mi to nismo tražili, vi ste ovo od nas stvorili”, tako nekako. Oni imaju energije za nešto konstruktivnije i ideje za nešto kreativnije. Bavite se tim ljudima. Bavite se njima, jer ako postanu novi “Zemunci”, to će biti neki novi frankenštajnski oblik klana. Kad su mi glumci rekli da su im srednjoškolci prekinuli “Antigonu”, ni na kraj pameti mi nije bilo da će posle te priče ljudi početi da preispituju da li je lektira odgovarajuća. Aman! Oni nikada nisu bili u pozorištu. Oni nekome dobacuju “Crkni!”, “Umri!”, “Plači!”. Oni traže krv. Hej! Ne preterujem. Idite do Akademije, ispričaće vam više od onoga što sam mogla da pustim u dva minuta priloga.
Ne prepuštajte ljude slučaju. Ne prepuštajte sebe slučaju.
“Ne pristajem da mojim se životom igrate! Ne pristajem, jebene seljačine!”, peva Golub, a ja imam utisak da sad već toliko urlam da ću ga nadglasati.
Crpim poslednje atome snage da izdržim do kraja, a za kraj: “Ne volim kompromis, on nijednoj strani ne donosi spas. Daću vam pet minuta fore, a onda dodajem gas!”
Ne pravite kompromise s nepravdom. Ako niko ne prihvati posao preko stranke, neće biti stranačkog zapošljavanja. Ako niko ne proda svoj glas, neće biti kupovine glasova. Izbori znače da se građanin odriče dela svog prava da odlučuje o svojoj državi, svom životu, budućnosti, i prepušta nekome da donosi odluke umesto njega. Pa, majku mu, zar život vredi 2000 dinara?!
Kad su letos svirali u Kragujevcu, pljuštala je kiša, ja mokra do kože, potpuno van sebe puštam te krike “Ja bih vozio voz!”, i vraćam tu scenu kad god mi padne na pamet da odustanem. I eto te energije ponovo sinoć. Toliko snage da misliš da bi mogao planinu da pomeriš. A možeš. Samo treba da se odgurneš od proseka, kolotečine i shvatiš da živeti ne znači životariti. Ravnodušnost je ubila mačku, ako mene pitate.
Pamtite te momente i vraćajte ih kad zagusti. Kad potonemo u letargiju, kad utonemo u kolotečinu, kad se spustimo na prosek, kad postane besmisleno i najzad: “Kad misliš da si sam, ti podigni ruku, nek ulice gore za novi dan. Kada misliš da si sam, mi smo ovde i ima nas gomila!”
Zato Goblini nisu samo priča o nekoj muzičkoj grupi. Zato posle svirke zagrlim Lea kao da mi je najrođeniji na svetu, a on verovatno pojma nema šta me je spopalo. Zato bih ponovo prešla 400 kilometara da ih čujem. Zato mogu odavde da odem samo na nekoliko meseci i trčećim korakom se vratim nazad.
Traži se inercija, nova generacija! Jedino sigurno je put pred nama.
Ja videla i čula sinoć i životom potpisujem – ima nas! Može to glasnije i kad Goblini ne sviraju!

P.S. Želim im pun stadion. “Vojvodine”, za početak. 😉

Sanja Kljajić (preuzeto sa http://sanjakljajic.blogspot.com)