Ko je ovde kriv, ako nisam ja

Roba s greškom

“Najgori krug pakla je rezervisan za one koji su danas neutralni”- Golub, na promociji albuma

Treba reći odmah: Goblini su snimili odličan album! Naš pristup, lišen dramske nadgradnje i literarnih trikova, čini se najpošteniji prema grupi; nazovimo to fer revanšom za ono što su nam pružili.

Četrnaest godina od poslednjeg diska, ispred nas su tresnuli gvozdenu ciglu umotanu u šmirglu, s mašnom od žileta, ispisanu istinama kojih se narod plaši, a vlast ih neguje. Tačno je da smo od njih i očekivali energetsku bombu, ali stiče se utisak da je nesposobnost domaće publike da se suoči sa sopstvenim strahovima i slabostima dovela muzičare do tačke fizičkog i mentalnog pucanja, zbog čega možemo da ih zamislimo kako trpe pritisak kao ekspres-lonci, mučno čekajući da provale silu materijala u studiju pre nego im endemska glupost kojom su okruženi dođe glave.

Bez dvojbe, Goblini nisu imuni na vreme u najboljem smislu i zvuče ubedljivo zrelo, najbolje do sada. Bez grama blefa, pred nama je album čija sonična oštrica  lupa u tavanicu žanrovskog maksimuma, kao da pank-rok kao takav nije dovoljna referenca. Želja da se pruži maksimum osetna je u svakom taktu, kompaktno i nabijeno, a tematski rifovi i aranžman pesme “Deca iz komšiluka” (za koju je snimljen spot) prete da naruše san na lovorikama ne samo domaće, već i regionalne konkurencije, ako u muzici ona uopšte postoji.

Više od beskompromisnog, za naše uslove dobro produciranog zvuka, publiku će verujemo osvojiti tekstovi koji konvencionalnom društveno-političkom angažmanu kopaju raku duboku pet metara. Ne postoji zloćudni tumor srpskog društva kog Goblini nisu ogolili, isekli, izvrgli ruglu, a zatim utrljali u lica inertnih primata koji se nepravedno nazivaju “glasačima”. “Roba s greškom” je gotovo histopatološki nalaz pacijenta imena Srbija, do te mere zabavljenog rođenim umiranjem, da nije čuo reči onkologa, među kojima i “suicid iz nehata”. Licemerje, pohlepa, laž, primitivizam, površnost, niski ideali… nisu ni crno ispod nokta Božanskoj Gluposti koja, na užas muzičara, uništava zemlju i ljude do kojih im je stalo više nego osobama koje su za to plaćene. Zato o njima pevaju žestinom dovoljno moćnom da probudi kamen, mada za nas same nismo sigurni.

Usuđujemo se napisati da ovo nije bunt, već čavao u oko dvema grupama ljudi: onima koji nas vode, te svima koji im pasivnošću i/li pukom glupošću to omogućuju. Ni Evropa nije pošteđena, u istoimenoj pesmi koja otvara album, ali za razliku od ispraznih demagoga sadašnjice s obe strane Plave Zavese, Goblini su svesni da problem spava na polovini puta.

Trinaest pesama, mahom klasičnih “trominutašica”, kvalitetom svirke i porukom koju nose, ispunjavaju radikalne kriterijume za leksikon gubitka smisla i pokušaja da mu se vratimo. Svega dve pesme, “047” i “Binarni svet”, prilično dobro pokušavaju da nas osveste elegijom i šteta je što bend nije više ekperimentisao na brisanom prostoru između čiste “prangije” i električne melanholije. Ovako raspoloženi i naoštreni, Goblini su kadri ne samo za višežanrovski album, već i refleksije novih poligona stvarnosti. Zbog narečenog, postoji bojazan da slušaoce realtivno brzo uljuljka moćna monolitnost 11 pesama, koliko god to paradoksalno delovalo, ali s ovakvim bendom, i podrškom muzičara koja daleko prevazilazi kolegijalnost, strahu za budućnost nema mesta.

Budućnost Goblina, ne Srbije.

Igor Mihaljević

(Igor je novinar novosadskog “Dnevnika”, a recenzija albuma “Roba s greškom” napisana je ekskluzivno za sajt Goblina)