Razlaz! Goblini su ponovo sa nama! Iliti: Kad pukne psihološka bomba

Osmi mart 2014. nije bio običan Dan žena. Dok je u velikoj i novoj Areni svirao Parni valjak, u staroj, oronuloj, kultnoj dvorani Hale sportova prašili su Goblini. Na prvima nisam bio, niti sam planirao. Za Gobline sam, sa druge strane, kupio karte danima unapred. Pominjem Parni valjak jer bih želeo da mi neko ko je bio na njihovom koncertu prenese atmosferu u i oko Arene. Nije da sad kritikujem legende tzv. eks-Yu scene, ali želim da kažem da se par stotina metara dalje dešavalo nešto mnogo bitnije od pukog proslavljanja 8. marta uz ljubavne pesme i voljenu osobu. Nekako mi se čini da se stvara utisak da oni koji su bili na Goblinima nisu proslavili Dan žena na adekvatan način, pa su to uradili i uz pojačanu policijsku pratnju. Uz opasku sa dozom predrasuda i iznenađenja: “Bio si na Goblinima za 8. mart?!” Opasna predrasuda, o tome ćemo kasnije.
Goblini nisu običan bend, kao što i pank nije obična muzika ili neartikulisana buka. Nekada, sedamdesetih, kada je pank nastajao na ulicama Londona i drugih britanskih gradova, nastajao je iz bunta mladih generacija prema tadašnjem establišmentu. Muzika tu i nije bila mnogo bitna, bitno je bilo da je bučno, energično i provokativno. Ponekad je bilo bitno samo da postoji. Bitno je bilo preneti ideju. “Svi smo različiti, ali nas nije briga. Zbog toga se nećemo deliti jer ste doveli do toga da smo svi jednako siromašni. I zato ćemo da vam pljunemo u oko.” Nekako mi se čini da je to tada bila poruka.
U Belfastu je, pak, tih sedamdesetih bilo znatno drugačije, bio je građanski rat i bombe su bile svakodnevnica. Spremajući se za koncert Goblina, pogledao sam film pod nazivom Dobre vibracije, o Teriju Huliju, rodonačelniku pank scene u Belfastu. U jednom trenutku kada čuvena kraljevska policija (Royal Ulster Constabulary) želi da prekine pank koncert u jednom klubu, Teri Huli izlazi ispred policajca i kaže: “Pozorniče, želim da prijavim građanski rat napolju.” I ovom rečenicom Teri (tj. glumac Ričard Dormer) nam tako ubedljivo kaže stav panka u odnosu na vlast. Umesto da se bavite ljudima koji se dobro zabavljaju u svom kutku, gde mogu da izbace negativnu energiju, bolje se pozabavite pravim stanjem stvari, a to je odakle stiže ta negativna energija.
Goblini nisu običan bend. Da, znam, to sam već rekao, i ponoviću to možda još koji put. Tokom devedesetih godina oni su pank ideju u Srbiji držali živom sa još nekoliko entuzijasta. Možda je njihova muzika odlazila u raznim pravcima, ali njihova ideja bila je uvek bliska onim izvornim pank idejama. Energično, bučno i provokativno, pljuca u oko, borba protiv represije. Ali najbitnije je da su postojali. Nakon velike pauze oni su se vratili. Mislite li da je to slučajno? Mislite li da nisu videli šta se ovde dešavalo ako su neki od njih odsutni, kao što je Golub daleko hiljadama kilometara? Poslušajte reči pesme “Deca iz komšiluka” i biće vam sve jasno. Ustvari, poslušajte ceo album “Roba sa greškom” i shvatićete zašto su se vratili.
Ovde je pank ideja zamrla. Ne postoji odavno, spava u pogrebnom ropcu. Ubijali su je oni u koje smo polagali naše nade pre desetak godina. Nisu je ubili odjednom, ubijali su je polako. Deo po deo, bunt je nestao u nama. Jedan, veliki deo je i otišao preko grane. Postali smo slepi i gluvi, zatupljeni hranom za mozak kojom nas hrane sa malih ekrana. Postali smo zombiji, beli hodači, beli listići. Ali Goblini su vaskrsli pa možemo i mi. Jači, iskusniji, pametniji, lukaviji, direktniji. Možda je ideja zamrla, ali pank nije mrtav! Možda je zaspao samrtničkim snom, ali 8. marta je otvorio oči. Pred 4.000 ljudi. To više nije pank koncert, to je pank revolucija.
Goblini nisu običan bend. Eto, rekao sam opet. Njihova energija uživo je ono što ih čini velikim. Među 2njihovim fanovima šutka traje dok neko ne padne, i odmah se prekida dok taj ne ustane, a obično mu pomognu da ustane. Prosto je neverovatno kad gledate sa tribina komešanje mase, svi su tu da izbace negativnu energiju, a ipak sve prođe mirno na kraju. Falio mi je Komad noći da upotpuni koncert, falio je i jedan Vođa, ali ne mari, biće sledeći put. Goblini su neposredni u odnosu sa svojim fanovima. Fanovi se popnu na binu, otpevaju i neki stih. Što da ne? Golub će ih primiti i stopirati obezbeđenje koje profesionalno odmah kreće u akciju.
Da se vratim predrasudi da je Dan žena rezervisan samo za grupe tipa Parni valjak ili za Kemala Montena i Željak Samardžića. Šta ako vam kažem da je skoro cela moja ekipa, nas oko 20 bilo u društvu, što sa svojom dragom, što sa nekom drugaricom? Šta ćemo onda? Pank nije čiroki frizura, šarena kosa i cokule. Pank je ideja o slobodi i različitosti, o borbi protiv represije i stega svake vrste. Pankeri, oni pravi, to i znaju. Možda bi trebalo da naučite lekciju od publike Goblina i kad neko padne u sred šutke, da mu pomognete i da ga podignete. Nas eto šutiraju u zdrav mozak godinama, i ne bismo uspeli da jedni druge, sa vremena na vreme, ne podignemo.
Na kraju stižemo i do negativanog utiska, ali on nema veze sa Goblinima. Oni nisu običan bend, poslednji put vam kažem. Videlo se to i zbog policije koja se našla oko Hale sportova. Možda posle svega rečenog ovde i može da bude jasno čemu onolike policijske snage koje rasteruju ljude posle koncerta. Evo šta se dešavalo, ukratko, baš mom društvu.
Stoji nas oko 20 ispred Hale sportova posle koncerta. Našli smo se pošto smo se pogubili unutra i dogovaramo se hoćemo li negde dalje u grad.
Posle desetak minuta dolazi policija: “Ajde razlaz!!!”
“Mora li odmah?”, pitamo.
“Mora!”.
Krećemo. Fina “deca iz komšiluka” smo svi: matematičari, programeri, inženjeri, politikolozi, psiholozi, filozofi, lekari, svi svršeni akademski građani ili pri kraju studija, ne vredi se raspravljati.
Pitam ja onako pred svima: “I ljudi, gde ćemo?”
Odgovara mi drugar, ali da svi čuju: “Pa u RAZLAZ!”
A meni je došlo da u stilu Terija Hulija kažem mladom policajcu: “Gospodine, želim da prijavim krađu. Neko nam je ukrao pola života.” Ali ipak sam ostao nem, nije mladi policajac taj na čiju adresu treba da ide ovakva opaska. Mada sigurno pola od nas u toj ekipi radi i plaća porez ovoj državi, te bih imao pravo da kažem tako nešto. Mi smo oni koji smo imali sreće da radimo posao koji volimo i da volimo posao koji radimo i od toga solidno zarađujemo, bar deo nas u tom društvu. I zbog toga smo verovatno ostali ovde u ovoj zemlji. Koliko još, ne zna se. A šta je sa drugima koji tu sreću nisu imali? Ne smem ni da pomislim.
I da, možda sam prestrog. Ti policajci, koji su čini mi se mlađi od nas ili naših godina, samo su hteli da obave svoj zadatak i da odu kućama. Mi smo ih poslušali, bez reči, sa osmehom i dobrim humorom. Ali, tera me sve ovo da se zapitam. Kakva je to zemlja u kojoj je zabranjeno stajati na ulici? Kakvo je to naređenje da se očisti prostor oko Hale sportova? Da li se čistio prostor oko Arene? Da li su obožavaoci Goblina opasniji od obožavalaca Parnog valjka? Vi iz bezbednosnih struktura koji ste izdali naređenje možda ste i u pravu. Mada ste takvim stavom oterali i dosta pametnih ljudi iz ove zemlje. Doduše, to vam ne smeta, jer nema ko da vam prigovara, ali Goblini su ponovo tu da vas pljunu pravo u lice, pa i mi sa njima, a ima nas.
Sećam se Petra Božovića iz Crnog bombardera kad kaže: “To su opasne ideje, to je opasna muzika, to su opasne frekvencije. I šta se sad dešava? Ta psihološka bomba odjedanput pukne! Onda meni izađe milion ljudi na ulice! Šta onda ja da radim? Šta da radim bre?” (Evo kod mene je psihološka bomba pukla, otud i ovaj tekst.)

Odgovor na pitanje Petra Božovića je: Da stavite prst na čelo gospodo političari i ostali. Da se zapitate kuda nas vodi vaša politika godinama do sad. Negativna energija se akumulira, znate li? Psihološka bomba je blizu da pukne. Patrik Rotfus u Strahu mudroga kaže: “Tri su stvari od kojih mudar čovek strahuje: uzburkano more, noć bez meseca i gnev mirnog čoveka.” More se uzburkalo, a noći su nam davno bez meseca. Zato: AJDE RAZLAZ! Dok još nije kasno. Ako ste imalo mudri.
Evo sad vi koji ste bili sa mnom, a ima vas šta mislite…

Vojislav Lukić (objavljeno na https://www.facebook.com/goblini.official)